Мали Мехмедага и Глендић Османага. 0001    Вино пију Удбињани Турци 0002    У ахару Глумца Османаге, 0003    Ту их дваест пије и четири. 0004    Код пенџера Глумац Османага, 0005    С десне му стране мали Мехмедага, 0006    До њег сио Глендић Османага 0007    И његових седам побратима, 0008    Сви остали један до другога. 0009    Кад се они пића напојили, 0010    У пићу су еглен заметнули, 0011    Како ј’ који био на мејдану 0012    Гдје је сабљом сико у разбоју, 0013    Гдје је који ниже саходио, 0014    Гдје је липу видио дивојку. 0015    Стаде вика Глумца Османаге: 0016    „Ви Личани у конаку моме! 0017    Ви сте врло арли у коледи. 0018    Кад пијете у к оледи вино, 0019    Свак се фали, да је јунак прави, 0020    А знате ли, моји Удбињани, 0021    Свака ј’ фала јунакова швања, 0022    Што с’ фалите, већма се швањите. 0023    Чујте, дјецо, што ћу говорити: 0024    Није л’ мати родила јунака, 0025    А сестрица брата отхранила 0026    На чистоме дивојачком крилу, 0027    Па не жали главу изгубити, 0028    Да обуче котарско одило, 0029    Да узјаше коња на Удбини, 0030    Да удари преко Вучијака, 0031    Вучјак придје, на Котар изидје 0032    А до куле Бардарића Јанка? 0033    Ако би га мио Бог помого, 0034    Да ујагми кићену дивојку, 0035    Сестру јелу Бардарића Јанка, 0036    Изнесе је на град на Удбину 0037    И даде је Глумац-Османаги, 0038    Да с’ оженим с њоме на Удбини, 0039    Да још старост уз младост проведем. 0040    Ево нејма нег недиљу дана 0041    Ја како сам љубу изгубио 0042    И црном је земљом погрнуо. 0043    Ја ћу њега кршно даровати, 0044    Дати читлук дванаест димова 0045    И агалук днаваест нефера, 0046    Ено му Ханча, моја јединица, 0047    Које липше у свој Лици нејма, 0048    Нек с’ ожени с њоме на Удбини, 0049    Још ево му стотину дуката, 0050    Нек опреми пира на оџаку.“ 0051    Док то рече Глумац Османага, 0052    Сви Личани главе обисише, 0053    У столицу они погледаше, 0054    Како боце стоје по столици, 0055    Сваки мучи, ништа не говори. 0056    Нагони се Глумац Османага: 0057    „Што мучите, лички соколови! 0058    Ко ће кули саћи на Котаре? 0059    Ниско ј’ кула Бардарића Јанка.“ 0060    Стаде вика малог Мехмедага: 0061    „Чуј нас, ага, Глумац-Османага! 0062    Ево ј’ мати родила јунака, 0063    Сестра Фатка брата одњихала 0064    На оџаку, у кули каменој, 0065    Више није нег мене једнога. 0066    Ако Бог да и срића божија, 0067    Ја ћу кули саћи Бардарића 0068    Пораз Јеле Бардарића Јанка, 0069    Ујагмит ћу Јелу Бардарића, 0070    А одсићи Бардарићу главу, 0071    Па изнити главу и дивојку, 0072    Дати теби кићену дивојку, 0073    Дати бегу одсичену главу, 0074    Бег ће мени припети челенку. 0075    Ван чу, ага, што ћу говорити: 0076    „Ја ти мала ни ирада не ћу, 0077    Веће само твоју јединицу, 0078    Јер сам јоште момак неожењен, 0079    А твојој сам ћери муштерија.“ 0080    Док то рече мали Мехмедага, 0081    Стаде вика Глендић-Османаге: 0082    „Побратиме, мали Мехмедага! 0083    Ево теби на Котаре друга, 0084    До високе куле Бардарића!“ 0085    Док то рече Глендић Османага, 0086    Стаде вика седам побратима: 0087    „Побратиме, Гледнић-Османага! 0088    Ево с вами друштва на Котаре 0089    Пораз Јеле Бардарића Јанка, 0090    Издавања до крепања нема.“ 0091    Кад то чуо мали Мехмедага, 0092    У одаји друштво утврдио, 0093    Па говори мали Мехмедага: 0094    „Устај, побро, Глендић-Османага, 0095    Дижи својих седам побратима, 0096    Намах нам је вакат походити“ 0097    Дигоше се оба побратима 0098    Из одаје Глумца Османаге, 0099    За њ’ма седам иде побратима, 0100    Кроз Удбину они окренуше. 0101    Оде мали свом билу чардаку, 0102    Глендић Осман до оџака свога 0103    А са својих седам побратиам. 0104    Да ивдимо малог Мехмедаге! 0105    Када дође до чардака свога, 0106    Наврати се у подрум дорату, 0107    Па он спрема на јаслах дората, 0108    А с добрим се атом приговара: 0109    „Мој дорате, десно крило моје! 0110    Падоше нам пути на Котаре 0111    До високе Бардарића куле, 0112    Које грђе на Котару не има, 0113    Раз Јелице моје драгунице 0114    И раз главе Бардарића Јанка, 0115    Ја изнити, јали погинути.“ 0116    Кад он спреми на јаслах дорина, 0117    У одаји ковчег отворио, 0118    Он потеже каурско одило, 0119    Под каурску па се сигурава. 0120    Кад се момак спреми у одаји, 0121    Од јасала обриши дората, 0122    Изведе га у халват-авлију, 0123    Ојаха га кроз Удбину билу 0124    Билој кули побратима свога. 0125    Кад му кули и авлији дође, 0126    Већ га чека Глендић Османага, 0127    По авлији провадја дјогата, 0128    Уз њега је седам побратима, 0129    На свакоме каурско одило. 0130    Стаде вика малог Мехмедаге: 0131    „Јаши, брате, великог дјогата!“ 0132    А појаха Глендић Османага 0133    И његових седам побратима. 0134    Наприд мали пође Мехмедага, 0135    За њим побро Глендић Османага 0136    И његових седам побратима, 0137    Отискоше Лици на обалу. 0138    Лику прешли на мосту билајском, 0139    Управ гоне низ Лику Вучјаку, 0140    Изјахаше на врх Вучијака, 0141    А већ сунце паде за планину, 0142    Ударише прико Вучијака, 0143    Кад сидјоше на Котар камени, 0144    Већ се тавна ноћца уноћала. 0145    Док стигоше ниже куле биле 0146    До јаблана и воде бунара, 0147    Код јаблана коње заставише, 0148    Онда мали вели Мехмедага: 0149    „Побратиме, Глендић-Османага! 0150    Што се чује под кулом бијелом, 0151    Ко то пива писму у авлији, 0152    Отргују пушке у авлији? 0153    Деде сјаши дјогу великога, 0154    Прифати ми дору код бунара, 0155    Ето т’ твојих седам побратима! 0156    А ја идем до авлије доћи, 0157    До каната и авлијнских врата, 0158    Да погледам кроз авлијнска врата, 0159    Што се ноћас у авлији ради.“ 0160    Одјаха Осман дјогу великога, 0161    Држи дору побратима свога, 0162    Оде мали кули и авлији. 0163    Када дође до авлијнских врата, 0164    Каната су оба прикључата. 0165    Кад погледа кроз авлијнска врата, 0166    У авлији јасне горе свиће, 0167    Чудно леже толе по авлији, 0168    А пије се по авлији пиће, 0169    Башка је тола Бардарића Јанка, 0170    До њег сједи Митре Миљковићу 0171    Са Красуља изнад Шибеника, 0172    А гоне се чашом на около. 0173    Све се мали чуди Мехмедага, 0174    Што је дошо Митре Миљковићу. 0175    Ал је дошо Митре Миљковићу, 0176    Испросио кићену дивојку, 0177    Да је б’јелу води Шибенику, 0178    И довео четерест сватова, 0179    С тог им толе леже по авлији, 0180    Поп’јевају кићени сватови, 0181    А вино им лива у авлији 0182    Липа Јеле Бардарића Јанка, 0183    Вино лива, а чаше додаје, 0184    А све мали гледа Мехмедбега. 0185    Стаде вика Бардарића Јанка: 0186    „Ја мој зете, Митре Миљковићу! 0187    Не дај Боже, да дјаво сазнаде 0188    Са Удбине, мали Мехмедбега, 0189    А мој зете, за наше весеље! 0190    Тако мени Бога јединога, 0191    Не би ујтро одвео Јелице 0192    Од дјавола малог Мехмедаге, 0193    Ја брез ране, ја брез мртве главе.“ 0194    Насмија се Митре Миљковићу: 0195    „Не будали, Бардарићу Јанко! 0196    Што ми кажеш малог Мехмедагу, 0197    Не бојим се ни бољег Турчина, 0198    А камо ли малог Мехмедаге.“ 0199    Њему вели Бардарићу Јанко: 0200    „Мучи, Митре, жалосна ти мајка! 0201    Још ти не знаш малог Мехмедаге. 0202    Зар ти мислиш, Митре Миљковићу, 0203    Да је шала мали Мехмедага, 0204    Од драгости што га зову Турци, 0205    Њега зову малим Мехмедагом. 0206    А тако ми Бога јединога! 0207    Већега ти у свој Лици нема. 0208    Дебљи ј’ дјаво у бијелу врату 0209    Нег ти, Митре, у свилену пасу, 0210    Ти говориш, Митре Миљковићу, 0211    Гдје те моја слуша јединица; 0212    Мени се чини, Митре Миљковићу, 0213    Да сад дјаво слуша код каната, 0214    Да нас гледа кроз авлијнска врата.“ 0215    Кад то чуо Митре Миљковићу, 0216    Он у лицу боју проминио 0217    И десна му подрхћала рука, 0218    Па пролива по столици вино. 0219    Све се смије Бардарићу Јанко: 0220    „Ја мој зете, Митре Миљковићу! 0221    Што с’ у лишцу боју проминио, 0222    Што с’ се првље врага препануо, 0223    Још дјавола ни видио ниси? 0224    Мен’ се чини, Митре Миљковићу, 0225    Ако садје мали Мехмедага, 0226    Видити ћеш сутра Мехмедагу.“ 0227    То говори Бардарићу Јанко, 0228    А све слуша мали Мехмедага, 0229    Њему сијну у десници ћорда, 0230    Ливом руком у врата турнуо. 0231    Ал авлијнска врата закључата, 0232    Све се куне мали Мехмедага: 0233    „А да врата нису закључата, 0234    Ја би нићас ушо у авлију 0235    И упито Митра Миљковића, 0236    За кога је кићена дивојка.“ 0237    То говори, па се натраг врати, 0238    Јер је тврда кула и авлија, 0239    И окрену у бостанли башчу, 0240    До ружице цвита долазио, 0241    С ружицом се момак приговара: 0242    „О ружице, цвиће најмилије! 0243    Под тобом сам с Јелицом сједио, 0244    Састајо се, с њоме пио вино, 0245    Она мени тврду вјеру дала, 0246    Цвиће моје, да ће поћи за ме, 0247    А ја њојзи, да ћу је узети. 0248    Вид’ де легла Митра Миљковића, 0249    Гдје је дошо, Јелу испросио, 0250    Да је билу води Шибенику! 0251    Знаш, копиле, Митре Миљковићу, 0252    Сутра рано, у радјање сунца, 0253    Да си диго обадва Котара 0254    Брез кахара одвести је не ћеш, 0255    Ја брез ране, ја брез мртве главе, 0256    Док је моје на рамену главе“ 0257    Истом момак сиде у ружицу, 0258    И то било, ни дуго не било, 0259    Од куле се отворише врата, 0260    Која врата у башчу излазе, 0261    Кад на врата искочи дивојка, 0262    У руци јој фењер-видјелица, 0263    До ружице цвића долазила, 0264    Цвиће бере и у киту меће 0265    И с цвићем се липа приговара: 0266    „О ружице, цвиће најмилије! 0267    Под тобом сам ја с агом сједила, 0268    С њиме била и с њим вино пила, 0269    Он је мени тврду вјеру дао, 0270    Цвиће моје, да ће ме узети, 0271    А ја њему, да ћу за њег поћи. 0272    Види врага, Митра Миљковића, 0273    Гдје је дошо, мене испросио, 0274    Да ме билу води Шибенику! 0275    Куку, драги, мали Мехмедага! 0276    Да ти мореш очима видјати 0277    Сутра рано у радјање сунца, 0278    Куд ће твоја окрећати Јеле, 0279    Мен’ се чини, моје миловање, 0280    Код мене смрти не би пожалио.“ 0281    А слуша је мали Мехмедага, 0282    Он се Јели под ружицом јавља: 0283    „О Јелице, кршна дивичице! 0284    Ти не плачи, болит ће те глава, 0285    То ће бити, како Бог нареди; 0286    Ево теби малог Мехмедаге, 0287    Небој с’, драга Митра Миљковића, 0288    Док год мене чујеш у животу, 0289    Код тебе ћу главу изгубити. 0290    Ако ’ш са мном на широку Лику, 0291    Тавна се је ноћца уноћала, 0292    Ајмо, драга, до воде бунара, 0293    Ено мога доре код бунара, 0294    Ено м’ побре Глендић-Османаге 0295    И његових седам побратима, 0296    Гдје нас чека код воде бунара.“ 0297    Намах Јела једва дочекала, 0298    Побигоише до воде бунара. 0299    Кад садјоше до воде бунара, 0300    Ал му дорат свезат код јаблана, 0301    Нема побре Глендић-Османаге 0302    Ни његових седам побратима. 0303    Све се чуди мали Мехмедага: 0304    „Боже мили, што ј’ од побре било! 0305    Куда ми је побро окренуо, 0306    Што је мога дору оставио?“ 0307    Од јаблана одриши дората, 0308    Кад узјаха дору код бунара, 0309    Диже Јелу за се на дората. 0310    А још зори ни хабера нема, 0311    Па отишће уз Котар дората. 0312    Још далеко ни одмако није, 0313    Луде главе малог Мехмедаге! 0314    Ништо му се мало задримало, 0315    Пушти коњу обадва кајаса, 0316    Сави главу јели под пазухо, 0317    Заспа ага како јање младо. 0318    Гдје је срећа, ту је и несрећа, 0319    Све Котаре магла поклопила, 0320    Коњ га сву ноћ испод куле носа. 0321    Када био данак освануо, 0322    Подиже се магла низ Котаре, 0323    Стаде дрека кићене дивојке: 0324    „Куку, душо, мали Мехмедага! 0325    Још нас ево под кулом каменом, 0326    Сад ћеш с мене изгубити главу.“ 0327    Трже с’ ага у седлу дорату, 0328    Кад опази кулу Бардарића. 0329    Вавик виче кићена дивојка: 0330    „Баци мене на сапи дората, 0331    А ти бјежи уз Котар Вучјаку, 0332    Јер ћеш с мене изгубити главу.“ 0333    „ „Не будали, кићена дивојко! 0334    Остављања до крепања нема. 0335    Држ’ се добро на коњу дорату, 0336    Држи руке око паса мога, 0337    Јер ти не знаш зора доратова.“ “ 0338    То јој рече, отишће дората. 0339    Дорат бјежи уз Котар камени 0340    Ко када се на крила подиже. 0341    Пуче можар на кули каменој, 0342    А на Задру пукоше топови, 0343    Стаде вика Бардарића Јанка: 0344    „Ај на ноге, Митре Миљковићу! 0345    Ено дјавла малог Мехмедаге, 0346    Утече нам, однесе дивојку!“ 0347    Па узјаха Јанко на алата, 0348    Оде Јанко уз Котар камени, 0349    Вавик бјежи мали Мехмедага. 0350    Док изадје Митре Миљковићу 0351    И његови кићени сватови, 0352    Пола поља Јанко пригазио, 0353    Вавик виче малог Мехмедагу: 0354    ,;Стан’, Турчине, мали Мехмедага! 0355    Јунак ниси, колико те кажу; 0356    Ако с’ бројиш, да си мушка глава, 0357    Баци Јелу са дората свога, 0358    Врати дору, да се огледамо!“ 0359    Кад га чуо мали Мехмедага, 0360    Турну јелу са коња дората, 0361    Сам у себи момак помислио: 0362    „Ја сам реко Глумцу Османаги 0363    У одаји медју Удбињани, 0364    Да ћу понит главу Бардарића.“ 0365    Па поврати на кајасу дору, 0366    Вавик гони Бардарићу Јанко, 0367    А јоиш нема Митра Миљковића. 0368    Кад се близо коњи прикучише, 0369    Наћерао један на другога, 0370    О мале се пушке појагмише, 0371    Обрани се мали Мехмедага, 0372    Јер дви пушке агу ошинуше, 0373    И агине Јанка погодише, 0374    Јер погину Јанко на Котару, 0375    Утече му алат низ Котаре. 0376    Сијну сабља малог Мехмедаге, 0377    Он је Јанку ујагмио главу, 0378    Па побиже натраг уз Котаре, 0379    Све из њега црна шиба крвца. 0380    Узјаха за њег кићена дивојка, 0381    А близо се Вучјак прегодио, 0382    Побигоше под Вучјак-планину, 0383    Све га Јела држи на дорату. 0384    Кад најаха Митре Миљковићу, 0385    Мртва Јанка на Котару нађе, 0386    Стаде вика Митра Миљковића: 0387    „Давор моји кићени сватови! 0388    Погино је Бардарићу Јанко, 0389    Ја их даље ни ћерати не ћу, 0390    Волим својој на рамену глави 0391    Него триста ’наких дивојака; 0392    А близо се Вучјак пригодио, 0393    Ја се бојим, кићени сватови, 0394    Намама је малог Мехмедаге, 0395    Дочекат ће лички Мустајбеже, 0396    Лудо ћемо посијати главе.“ 0397    Па се натраг врати на Котаре. 0398    Бјежи мали под Вучјак-планину, 0399    Кад с’ планини близо прикучио, 0400    Стаде вика кићене дивојке: 0401    „Куку, душо, мали Мехмедага! 0402    Нејди, драги, у кланац Вучјаку, 0403    Неко наск ечека под планоном, 0404    Ко кад су нам стазу ујагмили.“ 0405    А вели јој млади Мехмедага: 0406    „Миловање, немој будалити! 0407    Оно ј’ побро Глендић Османага 0408    И његових седам побратима, 0409    Оно чека наске под планином.“ 0410    То говори, а гони дората. 0411    Кад се мали близо прикучио, 0412    Осман хода, а дјогата вода, 0413    Све се ларма чује по Котару. 0414    Кад видио Глендић Османага 0415    Свога побру малог Мехмедагу, 0416    Гдје из њега црна шиба крвца, 0417    А њише се на дорату глава, 0418    Он подвикну седам побратима: 0419    „Јаш’те, браћо, коње под планину. 0420    Рањен ми је пборо на дорату, 0421    Побро ми је кавгу заметнуо, 0422    Нас малица, чудо Котарана, 0423    Лудо ћемо погубити главе, 0424    Бјеж’мо, браћо уз Вучјак-планину!“ 0425    Побигоше у Вучјак-планину, 0426    Стоји вика кићене дивојке: 0427    „А чуј, почуј, Глендић-Османага! 0428    Не остављај побратима свога! 0429    Побро ти је рана допануо, 0430    Пукоше ми у рамених руке 0431    Држећи га на коњу дорату!“ 0432    Бјежи Осман, ни мукает није, 0433    За њим дорат малог Мехмедаге. 0434    Док изјаха мали Мехмедага, 0435    Док изјаха на врх Вучијака, 0436    Куд је медја личка и котарска, 0437    Кад ли чека Осман у планини 0438    И његових седам побратима 0439    Он повика малог Мехмедагу: 0440    „Побратиме мали Мехмедага! 0441    Хаирли ти твоје ране биле!“ 0442    Њему вели мали Мехмедага: 0443    „Хаирли су, јер на теби нису; 0444    ван, мој брате, Глендић-Османага! 0445    Врло су ме ране савладале, 0446    Сјаши, брате, дјогу великога, 0447    Па се сврати с пута у планину, 0448    Накреши ми јелове четине, 0449    Па ми простри под јелом зеленом, 0450    А покриј ме диван-кабаницом, 0451    Принабиј ми моје пушке мале, 0452    Обе пушке метни код менека; 0453    А ти хајде на град на Удбину, 0454    Води дору и носи дивојку. 0455    Чујеш, брате, што ћу говорити: 0456    Када на град на Удбину дођеш, 0457    Подај Јелу Глумац-Османаги, 0458    Подај главу личком Мустајбегу, 0459    Сведи дору до чардака мога, 0460    Подај коња мојој старој мајци, 0461    Па ми кажи на оџаку мајци, 0462    Нек продаје синова дората, 0463    Нека себе на оџаку храни; 0464    А кажи ми сестри јединици, 0465    Нек с’ удаје, а мене не чека, 0466    Мене никад дочекати не ће.“ 0467    Сјаха Осман дјогу великога, 0468    Простри побри под јелом зеленом, 0469    Покри њега диван-кабаницом, 0470    Код њег пушке метну набијене 0471    И остави побру у планини, 0472    Води дору, понесе дивојку. 0473    Вавик Јеле цвили на дорату, 0474    А запива Осман на дјогату 0475    И његових седам побратима, 0476    Пак стигоше на град на Удбину. 0477    Кад стигоше на град на удбину, 0478    Вид’ де главе Глендић-Османаге! 0479    Не да Осман кићене дивојке, 0480    Он је не да глумац-Османаги, 0481    Однесе је свом бијелом двору, 0482    Придаде је својој старој мајци. 0483    Главу носи бегу у механу, 0484    Даде главу бегу удбинсјкоме, 0485    Њега пита лички Мустајбеже: 0486    „Право кажи, Глендић-Османага! 0487    Гдје погину мали Мехмедага, 0488    Ко одсиче главу Бардарића, 0489    Ко ујагми кићену дивојку?“ 0490    Њему Глендић Осман одговара: 0491    „О Мустајбег, од све Лике главо! 0492    Погино је мали Мехмедага 0493    Ниже куле Бардарића Јанка, 0494    Ја сам Јанку главу одсикао, 0495    Ујагмио кићену дивојку.“ 0496    Бег га даље не ћи ни питати, 0497    Већ му грозне суз еударише. 0498    Поврати се Глендић Османага, 0499    Оде ага својој б’јелој кули. 0500    Сви рекоше у механи Турци: 0501    „Оно лаже Глендић Османага, 0502    ’Нако није, како бегу каже.“ 0503    када Глендић своме двору дође, 0504    Узе дору побратима свога, 0505    Одведе га побрину чардаку, 0506    Придаде га остарилој мајци. 0507    Зацвилила остарила мајка 0508    И Фатија сестра јединица: 0509    „По Богу сине, Глендић-Османага! 0510    Кажи право, тако био здраво, 0511    Гдје погину мали Мехмедага, 0512    Гдје си мога оставио сина?“ 0513    Насмија се Глендић Османага: 0514    „Стара мати побратима мога! 0515    ’Нако није, ка сам бегу казо. 0516    Ено т’ сина на врх Вучјака 0517    У планини под јелом зеленом! 0518    Него ти је рана задобио, 0519    А још му је у животу глава! 0520    То им рече, па се натраг врати, 0521    А остави мајку побратима 0522    И Фатију сестру јединицу, 0523    Све кукају кано кукавице 0524    И спомињу свога Мехмедагу. 0525    Дивојка је мајци говорила: 0526    „Слатка мајко у кули каменој! 0527    А од плача нами фајде нема. 0528    Дај послушај ћери јединице: 0529    Де се спреми, мајко, у оџаку, 0530    Ти узјаши братова дората, 0531    Ја ћу њега на узди повести, 0532    Хајмо, мати, низ Лику Вучјаку! 0533    Кад садјемо под Вучјак-планину, 0534    Дати ћу ти обадва кајаса, 0535    Пропушћати прида се дората, 0536    Ја ћућ за њим уз планину поћи. 0537    Мен’ се чини, моја стара мајко, 0538    Наћ’ ће дорат мога Мехмедагу, 0539    Гдје је брата оставио мога.“ 0540    А мати јој вели у одаји: 0541    „Не смим, ћери, вјеру ти задајем! 0542    Однит ће ме дорат на Котаре, 0543    Допаст муке и душманске руке, 0544    А ти ћеш ми јадна забасати, 0545    Ујист ће те у планини вуци 0546    Јал уфатит у гори хајдуци.“ 0547    „ „Не ће, мајко, вјеру ти задајем! 0548    Наћ’ ће дорат Мехмедагу мога.“ “ 0549    Послуша је остарила мајка, 0550    Спремише се обе у одаји, 0551    Мајка сиде на Мехина дору, 0552    А дивојка оведе дората, 0553    Отискоше низ Лику Вучјаку. 0554    Кад садјоше под Вучјак-планину, 0555    Даде мајци обадва кајаса, 0556    А прида се пропушћи дората, 0557    Он ускочи у Вучјак-планину, 0558    За њим иде кићена дивојка, 0559    Изадјоше на врх Вучијака. 0560    Вид’ де доре малог Мехмедаге! 0561    Он окрену путем уз планину. 0562    Када дође под јелу зелену. 0563    Он рањена Мехмедагу нађе, 0564    Гдје је агу оставио свога, 0565    Још је аги у животу глава. 0566    Кад га види остарила мајка, 0567    Она сјаха коња у планини, 0568    Закукаше кано кукавице, 0569    Рањена љубе Мехмедагу свога, 0570    Ал одјекну мали Мехмедага: 0571    „Тамо даље, виле планинкиње! 0572    Не жалите мене у планини!“ 0573    Њему сестра вели јединица: 0574    „О мој брате, у сестре једини! 0575    Ово виле планинкиње нису, 0576    Већ је твоја остарила мајка, 0577    А и твоја сестра јединица. 0578    Устан’, брате, у сестре једини!“ 0579    Кад погледа мали Мехмедага, 0580    Позна своју остарилу мајку, 0581    А и своју сестру јединицу, 0582    Подиже се под јелом зеленом, 0583    Па он сестри вели у планини: 0584    „Сестро моја, напој ме водице!“ 0585    „ „Не знам, брате, у сестре једини, 0586    да гдје има вода у планини.“ “ 0587    „Хајде, сестро, стазом низ планину, 0588    Па окрени на лијеву страну, 0589    Ту ћеш наћи воду у планини, 0590    Донеси ми водице ледене!“ 0591    Он се руком у нидра фатио, 0592    Из нидара пешкир извадио, 0593    Сав је пешкир у крви усирен: 0594    „Ево т’, сестро, пешкир од менека! 0595    Кад се свратиш с пута у планину, 0596    Биљеж’ стине и јеле зелене 0597    Црном крви брата рођенога, 0598    По биљешках мореш к мени доћи.“ 0599    Кад дивојка пешкир ујагмила, 0600    Тад поскака стазом низ планину, 0601    Биљежи стине и јеле зелене, 0602    Она воду нађе у планини, 0603    У чем воде да заграби нема, 0604    Нег са главе капу ујагмила, 0605    Па у капи воде заграбила. 0606    Док се натраг поврати дивојка, 0607    Бог нарди, удари година, 0608    Сапра крвцу са студених стина, 0609    Па забаса у гори дивојка. 0610    Све дивојка по планини скаче, 0611    А све кука како кукавица: 0612    „Гдје с’ ми, брате, у сестре једини! 0613    Заклон’ ме, Боже, планинских хајдука, 0614    А нареди двадесет вукова, 0615    Нек ме вуци кољу у планини!“ 0616    Басајући кићена дивојка 0617    А у страху воду пролијала. 0618    Захрза дорат под јелом зеленом, 0619    Наћера се и два и три пута, 0620    Тешко избаса кићена дивојка, 0621    А вели јој мали Мехмедага: 0622    „Сестро моја, камо вода хладна!?“ 0623    „ „Забасала, брате, у планини, 0624    Ја у страху и воду пролила, 0625    Да ми не би коња великога, 0626    Никад сестре ти видио не би. 0627    Хоћеш моћи, мој брате једини, 0628    Да те дигнем на коња дората, 0629    Да те сестра држи на дорату, 0630    Нека мајка поведе дората, 0631    Да те носи на широку Лику.“ “ 0632    Подиже се мали Мехмедага, 0633    Сестрица му примакла дората, 0634    Подигоше њега на дората, 0635    Поведе га мати остарила, 0636    Њега сестра држи на дорату, 0637    Отискоше на широку Лику. 0638    Кад стигоше на град на Удбину, 0639    Унесоше момка у одају, 0640    А свезаше на јасле дората. 0641    То се чудо по Удбини чуло, 0642    Да је дошо мали Мехмедага, 0643    Донила га из планине мајка 0644    И његова сестра јединица. 0645    Стаде вика бега у механи: 0646    „Мој Ђулићу, бегов бајрактару! 0647    Брже мени Глендића Османа! 0648    Мртвом ћу му говорити главом, 0649    Зашто мени слага на Удбини, 0650    Да ј’ погино мали Мехмедага.“ 0651    „ „Немој, беже, ако Бога знадеш, 0652    Не кидиши Османовој глави! 0653    Сви ми знамо, да је он копиле! 0654    Стару мајку има на оџаку, 0655    Да посичеш Глендић-Османагу, 0656    Што ће му онда самохрана мајка?“ 0657    Подиже се лички Мустајбеже, 0658    Оде двору малог Мехмедаге 0659    И поведе Омера бербера, 0660    Да он агу личи на оџаку. 0661    Њему вели лички Мустајбеже: 0662    „Право ми мали кажи Мехмедага, 0663    Како ј’ вами било на Котару.“ 0664    „ „Мустајбеже, за то ме не питај! 0665    Ако умрем у оџаку своме, 0666    Нико знати на Удбини не ће, 0667    Како нам је било на Котару; 0668    Ако остане у животу глава, 0669    Сва ће Лика знати и Удбина.“ 0670    Оде беже до конака свога. 0671    Бербер агу личи у одаји 0672    Све дан по дан за пун мисец дана. 0673    Док изличи агу Мехмедагу, 0674    Опаса се у шестој недиљи, 0675    И спреми се момак у одаји, 0676    Пође кули побратима свога. 0677    Кад до куле и авлије дође, 0678    Осман пије у одаји вино. 0679    Кад Осману у одају удје, 0680    Њему салам назва у одаји, 0681    Осман пије, ни мукает није. 0682    А вели му мали Мехмедага: 0683    „Побратиме Глендић-Османага! 0684    Што ту мучиш, ништа не диваниш, 0685    Што си с’ на ме тако наљутио, 0686    Што сам теби криво учинио 0687    Ниже куле Бардарића Јанка? 0688    Што си мога дору оставио 0689    Код јаблана и воде бунара, 0690    Ја тиза то не би завидио, 0691    Ја би реко, да си јунак прави. 0692    Што си мене, побро, оставио 0693    У планини наврх Вучијака, 0694    Ти однио главу и дивојку, 0695    Дао главу бегу на Удбини, 0696    Па си реко, да си је одсико, 0697    Да си липу Јелу ујагмио, 0698    Ни з ато ти не би завидио, 0699    Ја би реко, да си је одсико, 0700    За то не би знали Удбињани. 0701    Ал ћотијо, Глендићу Османе! 0702    Ево има шест недиља дана, 0703    Да се личим у оџаку своме, 0704    А ти никад ни мукает ниси, 0705    Сва је мени долазила Лика, 0706    Вавик ми је беже доходио.“ 0707    Осман мучи, ништа не дивани, 0708    Код њег мати сједи у одаји. 0709    Ал завика мали Мехмедага: 0710    „Држ’ се, побро, ето мене на те!“ 0711    А сијну му сабља голотрба, 0712    Па потрча побри у одаји; 0713    А закука мати Османова, 0714    Сину сави руке око врата: 0715    „Стани, сине, мали Мехмедага! 0716    Поклони ми јединог Османа, 0717    Нека мене храни на оџаку! 0718    Јер ја немам нег њега једнога. 0719    Ако с’ бојиш, мали Мехмедага, 0720    Да т’ је Јели криво учинито: 0721    Како је је свео на Удбину, 0722    Још је никад ни видио није, 0723    Ено ти је у мојој одаји!“ 0724    Кад то чуо мали Мехмедага, 0725    Поклони јој јединог Османа, 0726    Па се врати у другу одају, 0727    Узе Јелу за бијелу руку, 0728    С њом окрену кроз Удбину билу, 0729    Оде кули Глумца Османаге, 0730    А све гледа Осман са пенџера. 0731    Када аги у конак унидје, 0732    Салам викну, а полети руци, 0733    Њега Глумац у чело пољуби: 0734    „Ево, ага, кићене дивојке! 0735    Што сам реко, то сам учинио.“ 0736    „ „Стани, сине, мали Мехмедага! 0737    Нека Јеле код тебе дивојке, 0738    Док ја дођем из куле камене.“ 0739    Глумац оде у кулу камену 0740    И доведе Ханчу јединицу, 0741    Па је даде малом Мехмедаги, 0742    И даде му стотину дуката: 0743    „Што сам реко, поговора нема, 0744    Ено т’ село дван’ест кућа кмета 0745    И агалук дванаест нефера!“ 0746    Узе Јелу за десницу руку, 0747    И њу даде малом Мехмедаги: 0748    „Ево теби и ова дивојка! 0749    Ја сам, сине, врло остарио, 0750    За ме није така дивичица, 0751    Већ су за те обедви дивојке. 0752    Ја вас само кушо на Удбини, 0753    Бисте л’ смили на Котаре саћи.“ 0754    Поврати се мали Мехмедага 0755    И одведе обедви дивојке, 0756    Све од момка полићу димови, 0757    За димови пуцају кубуре, 0758    А долићу млади Удбињани, 0759    Вавик с’ огањ слама на Удбини 0760    Код чардака малог Мехмедаге, 0761    Њему беже на весеље дође, 0762    И с обима њега оженише 0763    И два пира они учинише, 0764    Оба пира за петнаест дана, 0765    Бег је тако агу миловао. 0766    Посли тада Глендић Османага 0767    Никад није ишо у механу, 0768    Гдје је сједо мали Мехмедага. 0769    С Јелицом је пород породио, 0770    А никад је није прикорио, 0771    Што је за њу рана задобио. 0772    Држо га је Глумац Османага, 0773    Држо га је ка јединог сина, 0774    Њега мали ка и бабу свога.